Hvala vam momci, lijepo je čitati vaše poruke, pa tako vidim i ja nešto drugo i drugačije preko oči nekoga drugoga, kako je to on vidio sve šta se dešavalo itd...
Kdje smo ono stali..
Sljedeči dan nam se pridružio na terenu i Peter sa svojom Africom Twin, koju ima prerađenu vrlo dobro, ima WP sprednje wiljuške, Ohlins otraga, podignuo je cijeli motor, pa je tako lakše proči i najnemogučije terene itd...
Evo fotke kad se mi jednog dana provozali stazom pored aerodroma Ljubljana, kažu da se pilot Boeinga 737 prestrašio kod slijetanja - zamalo što ga Peter nije skinuo sa Afrikom.
Znači tog dana ustvari počinje da se vozi No Limit!
Mah šalim se, nismo mi ništa posebni, da neko to ne povjeruje, ali malo ludi, to jesmo.
Tako mi počinjamo sljedeči dan ispred Jankovog stana, bilo je vrlo vruče taj dan. A malo smo i kasno krenuli, zbog toga što je prošle večeri naš prijatelj Đžek bio vrlo zabavan i išli smo spavat kasno, a i vozili smo dugo prošlog dana. (da neko ne zaboravi do otprilike 10-11 sati u noč)
Mi se tako več dignemo iznad Podgorice u sjajajnu panoramu, kad Janko primjeti da je izgubio čep za ulje motora.
Pa se on okrenuo i išao nazad u grad da potraži taj čep, kojeg je i pronašao nazad na nekoj ulici Podgorice.
A mi smo međutim srijebali Nikšičko u ovoj sjeni i malo odmaramo.
Nije prošlo mnogo vremena, več se mi vozili ovim putevima, i srijeli smo francuze za terencima, bilo mnogo tih otmjenih đžipova, koje smo sreli na uzkom terenu...
Zbog toga, jer slabo pamtim sva imena planina kdje se smo se vozili ne bih želio da vama koji dobro poznajete teren govorim kdje smo bili, pa ne bih želio ni da pogriješim, pa se nadam da če mi tu Janko pomoči oko dnevnih checkpointova koje smo odvozili.
Poslije nekih niz i uzbrdica došli smo do (Rikavačkog?) jezera.
Naravno naprijed smo mogli da idemo i putem, ali zašto, kad možemo da izgubimo 15 minuta i iscrpimo se ovim priječenjem ovih skala
E tu smo se vozakali tog dana, ovaj put nisam pogriješio
Još jedan od mnogih prljepih katuna u MNE!
Ispred nas je bunker na samoj granici sa Albanijom, pa smo morali obilježiti i taj trenutak na toj točki. A i brda iza nas, su nešto posebno.
Vozim teškim terenom več 2 dana, mnogo ustrog kamenja, ali Michelin Desert koja je vidjeti slabo, još se uvijek dobro drži. Ne ispada mi iz mozga, pa je tako provjeravam na mnogim postancima i nadam se da če izdržati cijeli taj trip, inače to znači nekoliko logističkih nevolja da je zamijenimo sa Mitaskom, koja me čeka u Podgorici.
Tako mi vozimo preko nekoliko hribova, Janko nas tera, jer kao što rekoh, malo je zaboravljao, da smo mi mnogo težiji i brže se umorimo, ali razumijemo mi njega, on je na zadatku, da nam štoviše razkaže i da vidimo što više lijepe prirode u MNE, a toga je mnogo mnogo.
Tako mi brzo stignuli i do (Margerite?) Pa je ilo previše mamljivop, da se ne penjemo.
Ali to jasno nije tako ravan teren kako se čini a nije ni najmanje tako gladak kako je vidjeti, ima mnogo skala, stepenica i luknji, pa se motor težko penje i gubi snagu i prijam...
Janko:
Peter je došao do prepada, mogao je da padne preko stijene iza njega, ali znam ja njega, dobar je tekničar i nisam se bojao, da če pasti, kad treba da okrene motor i pušta se nazad dolje. Bili smo ovdje na 2200 metara po GPS-u.
Malo se razgledali, odmorili i onda se šumskim utevima spustili nizbrdo i u sljedeče planine
Malo naprijed nam se otvorio taj pogled:
Malo više sretnemo se sa menasima
Pored ove crkve
Pa se zaustavili, popričali, Janko ko uvijek, čini se da sve poznaje i tako nas menasi pozvali na rakiju
Nije bilo pola sata, kad mi več kod njih odmaramo se, malo da pojedemo i popijemo koju rakiju i malo popričamo.
Bilo je to zanimljivo izkustvo.
Odvozili smo več mnogo ovog dana, osim 20 kilometara iz Podgorice, sve je drugo bio makadam i to mnogo kamenja.
Nismo se bunili, to smo i tražili, lai bili smo umorni i taj odmor bio nam je vrlo prijatan.
Izpod kuče bio je i izvor hladne vode, kdje smo mogli da napunimo naše Camelback-e, jer bilo je vruče i naporno i dnevno popijemo i preko 5 litara vode.
Vrlo smo zahvalni, što su nas menasi primili u goste i nudili nam sjenu i prostor da se odmorimo i međutim popijemo i koju rakiju.
naravno na štetu odsutnih . 
).
. Visina na koju smo se popeli je oko 2050 mnv. Crkva je na Sumoru - Crkva Pokajnica i ima konak koji pripada Cetinjskom manastiru i tu su monasi Ignjatije i Danilo -moji prijatelji , premda neko i ovaj lokalitet naziva Carine.
.