Ja baš nisam najsretniji ovdje, jer sam pogrešio i sipao dizel unjesto benzina, pa sam tako trebao da izpraznim rezervoar, da možem usipat benzin.
Izgledam kao, da me netko natjerao pojesti cijeli limun.
Pičimo mi tako naprijed do Plava in cilj nam je pronači Hridsko jezero, pa se tako malo naokolo penjemo Iza Hridske gore.
Ali nije nam dugo trebalo da skrenemo sa puta, kad ima puno lijepih strmih i teško prohodnih livada.
Pa su bili i neobhodni mnogi padovi
Od svih padova ponekad treba se ustaviti, malo uhvatit zraka i popit malo vode, da tjelo odmori za minutu, a kad imaš prekrasan krajolik oko sebe to i nije kao da se gubi vrijeme.
Ovdje je Petar torpedirao sa svojom Hondom, nevjerovatno šta se desilo, trebalo nas petorica i mnogo taktike, da smo izvadili motor iz ovog terena. Objasnit ču kasnije šta tačno se dešavalo...ali srečom Peter je ostao neozlijeđen.
Ovo je enduraška divotaaaa
Dok je put vodio oko Hridske gore, meni se sviđalo brdo na lijevoj strani, ali tamo nema puta. Pa se tako sa Petrom odmah dogovorili da napuštamo put i pokušamo se
punim gasom, da se penjemo pravac uzbrdo po livadi, pa možda nam uspije da dođemo da tog vrha, koji nam, je bio iz neznanog razloga tako mamljiv...
Bio je to otprilike kilometarski uspon, ponekad mnogo vode na livadi i nešto kamenja, jaki uspon, cjeli put treba da se stoji na motoru, inače nemaš šansi da progutaš sav taj teren, ruke več bole od sve potrebne snage, da se držimo za volan. Takvi izazovi baš su ono što se meni i Petru sviđa najviše, i kad vidimo koji teknički izazov na terenu uvijek se ujedinimo in skupa popnemo. Kad nam uspije, tad je to samo po sebi dobra nagrada, ali ni sanjalo nam se nije kako čemo biti dobro nagrađeni za taj uspon.
Uspjelo nam doči do samog vrha, do kamena SFRJ koji označuje Tromeđu. A pogled je bio stvarno najviše što sam ja doživio u svom enduraškom životu. Koja divota. Na Albansku stranu vidjelo se i neko jezero, koje ime nam nije poznato. Mnogo lijepih brda, livade i vrhova gora na sve strane oko nas. Bili smo baš u samom jedru, a oko nas 360 stupnjeva prirodne divote.
S Petrom napravili nekoliko fotka, odvozili jedan krug po grebenu i onda pokušali pronači ostale momke, koje smo izgubili, kad smo napustili put.
Jer nismo bili na putu trebali smo da pronađemo jedan, pa smo tako malo tražili naokolo u smjeri Hridskog jezera.
Puštamo se mi tako, prema dolje...
ja sam mađutim nabio skrivenu skalu u livadi, a Peter je imao jedan pad, koji mu odlomio aluuminijasti nosač za kofere i tačkicu za suputnika.
Žao nemam fotke, ali možda je ima koji od drugara, pa če je dodat...
Za 15 minuta pronašli dečke, koji se odmarali malo niže kod neke napuštene zgrade, i tako zajedno pičimo naprijed, sve dok nam se ne otvori pogled na taj prizor Hridskog jezera.
Pokušali smo pronači put do samog jezera, da se okupamo malo, ali je bio preteški teren da se dočepamo do tamo, ali puta nismo našli, neki katunci i kažu da ga uopšte nema. Pa dobro nešto možemo i pustiti za drugi put.
Malo niže od jezera pronašli i ovo selo, koje se čini kao da je iz neke bajke.
Petru su vibracije napravile još više štete i sasvim mu se odlomio alu nosač Wingrack za kofere, kojeg je nabio kod spuštanja sa Tromeđe, pa smo tako trebali da to riješimo najprije. Janko je okrenu par telefona, da pronađe nekoga, koji vari aluminij. Tako se mi vozimo prema Berane, kdje nas dočeka prijatelj Bebo na maxi skuteru i odvede nas do prijatelja, koji če popravit aluminijasti nosač.
Šteta:
Majstor odlučio da to dobro sredi
A mi smo međutim malo odmarali i raspričali se, jer nije nam to neka frka, sve je to avantura.
Nacho je međutim pronašao nešto idealno, šta če on da nabavi za vožnju terenom, kad previše ostari da bih mogao voziti motor
Neznam, kdje sam to več vidjeo: jedan radi a petorica gleda
E za pola sata nosač mu je ko nov, i više nego odlično za nas. Svi sretni odlučili, da možemo nastaviti putem.
, čudo je kako kamera ne može da dočara kakav je teren jer na snimcima ne izgleda preopasno. Peter je bukvalno letio niz potok, ja sam prošao prvi ali sa mojim motorom to nije problem niti znanje ni vještina dok sa afrikom i tenerama je to baaaš podvig. I kako sam prošao bacim pogled kako ide momcima i vidim Peter je ušao u potok izašao i okrećem se da vidim đe ja idem i očekujem da me Peter stigne opet se okrećem da vidim đe je i njega nema. Ništa mi nije bilo jasno, vraćam se nazad i vidim čovjeka parkirao dvadesetak metara niže afriku u sred potoka. Jedva smo je izvadili nas petorica jer jedina opcija je bila da je nosimo.
