. I tako, mi koji cekasmo sneg koji pada u CG, docekasmo i to 
E sad, skijanje je super, ali moramo mi da cackamo prirodu i da se malo sa njom borimo. Borba sa prirodom je uzaludna, jer se pobednik unapred zna, ali nesto coveku valjda ne da mira nikada, pa je spreman da prihvati i borbu u kojoj priroda odlucuje ko ce pobediti. Nakon skijanja u toku prepodneva, odlucili smo da stavimo krplje i da krenemo ka planinarskom domu na Bjelasici. Plan je bio da tamo prespavamo i da se ujutru, drugim putem, vratimo ka skijalistu.
Sve u svemu to je znacilo nekih 6.5 km konstatnog uspona kroz sneg do doma i onda ujutru jos nekih 4.5 km snega koji smo morali sami da prtimo. Prvih 6.5 km je meni, zbog nedostatka kondicije, veoma tesko palo.
Naravno, tu se onda nasao Blazo, koji me je na sve moguce i nemoguce nacine bodrio da nastavim, pominjuci neki burek, kobasice i kojekakve djakonije koje su nas cekale u planinarskom domu. Sve vreme mi je govorio kako smo jos malo stigli i kako imamo jos vrlo malo, cesto pominjuci 100 metara
Njegovu podrsku su razbila dva planinara, koji su naisli i u momentu moje najvece krize rekli da imamo jos 1.4 km do doma Kriza je bila tolika da jeposlednjih 1.5 km, Blazo nosio moj ranac kako bi mi pomogao.
Naravno, uz Blazovu podrsku i iznenadni skok morala kad ugledah planinarski dom, stigosmo. Moram vam priznati da nisam ocekivao tako dobar planinarski dom, a takve ljude negde jesam. Ipak neko ko toliko vremena provede u planini, u raznim vremenskim uslovima, mora ostati normalan. Ljudi su nas fenomenalno docekali i proveli smo sjajno vece, naravno uz domaci hleb, krompir, sir i kobasice.
Sledece jutro je osvanulo suncano, a ja sa malom upalom misica i jos vecom dilemom sta ovog jutra.
Jos mi je u glavi bila agonija iz prethodnog dana. Sama pomisao kako sam precenio sebe, a potcenio prirodu u kojoj sam proveo veliki deo svog zivota, me je navodila na to da je mozda ipak bolje da se vratimo istim putem, koji bi bio najlaksi. Medjutim, nakon razgovora sa ostalima, ipak smo odlucili da krenemo tom zahtevnijom turom koja vodi od planinarskog doma do medjustanice dvosedeznice.
To je nekih 4.5 kilometra ali sneg mora da se prti, jer jos niko tuda nije prolazio. Mislim da slike govore koliko je priroda tamo neverovatna, pogotovo prekrivena snegom. Krenuli smo i prvi kilometar smo presli lagano. To je i mene ohrabrilo tako da smo nastavili dalje, prteci sneg. Prvo je Blazo prtio, pa onda ja, pa onda opet on.
Iako nadmorska visina nije prevelika, niti tereni prezahtevni, priroda nam je na jednom mestu pokazala koliko moze i surova da bude. Lavina je “pokosila” jedan deo sume, a sneg iznad nas se nadvio nad nase tragove. U tome delu terena smo se kretali kosinom i isli od stene do stene, kako bi potrazili zaklon od moguceg obrusavanja snega.
Kada smo prosli taj deo, najteze je proslo. Ostatak puta je i dalje na nekim mestima bio zahtevan ali smo zaista uzivali u prirodi. Nakon skoro 3 sata u snegu, stigli smo do skijaskog centra, odakle smo posle nekoliko piva, sa drustvom krenuli nazad za Podgoricu.
Znam da ima dosta ljudi koji ne vole planinu, koji mozda vole druge nacine uzivanja. Ipak zeleo bih svakome da preporucim da obidje ove predele, makar u toku leta, kada su lako dostupni, cak i kolima. I da upozna neke divne ljude i vidi predele koji su najblaze receno: FENOMENALNI!
